Vesti Balkan
Srodni članci
Kad imaš kuću punu ljubavi, sedam divnih sinova, ni okrutna vremena u kojima smo skromno živeli ne padaju toliko teško, koliko činjenica da smo danas daleko jedni od drugih.
– Njih četvorica su otišla u Srbiju, jedan je u Foči na studijama, a samo dvojica su kod kuće. Svesna sam da su sinovi otišli za boljim životom, ali potajno patim za danima kada je našom malom brvnarom odzvanjao njihov smeh. Nismo imali puno, ali odgajala sam ih u pravoslavnom duhu i učila da budu vredni i pošteni.
Danas se ponosim njihovim desetkama, poslovima koje rade i srce mi je puno kada vidim da smo ih izveli na pravi put – priča ova majka. Dvojica sinova su se oženila, ima dva unuka, a pre tri godine u njihov život konačno je ušla devojčica – i to unuka.
Da ju je život šibao, vidi se na njenom licu, ali ponosna je na svaku boru. Pre rata, Jovanka i muž Borislav radili su i, kako kaže, dobro živeli u Jajcu, gde su stekli petoricu sinova, a njihovu idilu poljuljalo je izbeglištvo.
Na ognjište se nisu mogli vratiti jer im je uništeno, a novi dom su potražili u Šipovu. Kao podstanara, zadesila ju je tada i teška bolest, tumor s kojim se ipak izborila, a u to vreme živeli su od muževog zanata.
– Boli me to što sinovi, snahe i unuci nemaju gde doći, ali mi je drago da su zbog sebe otišli iz države u kojoj ovako završe višečlane porodice. Status tih porodica treba poboljšati i one trebaju veću podršku – kazala je Đukićeva.
– Za udruženje nemam ni kancelariju, radim u svojoj brvnari, a nemam ni računar za bazu podataka niti fotoaparat kojim bih zabeleežila ono što radim – kaže Đukićeva. Braća Đukići ponosni su jedni na druge, ali i na brižne roditelje koji su im pružali koliko su mogli, skromno, ali s puno ljubavi.
– Naša porodica je kao najdragoceniji biser koji sebično čuvamo i nesebično negujemo. Nas sedmorica braće ponos smo jedan drugome i u životu nas je uvek vodilo pravilo „svi za jednog, jedan za sve“ -ističu braća.
Na pitanje da li je bilo teško vaspitati sedmoricu sinova i da li su ona i muž bili strogi roditelji, Jovanka kaže da nikada nije podigla ruku na dete, ali je njen ili mužev prekorni pogled bio dovoljan da shvate ko je autoritet. Najviše su se radovali praznicima, a uvek su se trudili proslaviti ih onako kako to dolikuje.
Čak 20 godina na birou
U ovu knjižicu stao je sav odnos države prema meni kao majci sedmoro dece, a evo ovo mi je nagrada, priča Jovanka pokazujući svež pečat iz radne knjižice koji potvrđuje njen dvadesetogodišnji nezaposlen status.
(Izvor: blic.rs)
