Home / Pravoslavlje / ZAŠTO SE MORATE PLAŠITI MALIH GREHOVA: Evo šta ONI rade DUŠI SVAKOG čoveka!

ZAŠTO SE MORATE PLAŠITI MALIH GREHOVA: Evo šta ONI rade DUŠI SVAKOG čoveka!

Treba se plašiti malih grehova i ne smeju se zanemarivati mala dobra dela.

To je očigledna istina. O njoj su mnogo govorili, i to pravedni ljudi, kao što je arhimandrit Jovan (Krestjankin) u besedi „O činjenju malih dobrih dela”. Ali možemo, možemo i treba da govorimo jedno isto raznim ljudima u različito vreme. Ne treba da mislimo da je sve najvažnije već rečeno, na primer, da su ga rekli sveti ljudi. Kao prvo, nije sve rečeno. Kao drugo, ono što je rečeno jednom treba mnogo puta ponavljati. Kao treće, na svetu na postoji čist plagijat. Čak i ako doslovno ponavljam tuđe misli, propustivši ih kroz sebe, pretvaram ih u svoje. Dakle, vratimo se grehovima i vrlinama.

U svetu morala računica je teška. Ponekad je računica u svetu morala jednostavno nemoguća. Odnosno, kvalitet u ovom svetu postoji, a o kvantitetu se ne može uvek govoriti. Evo primera.

Čovek je bacio na pod komad hleba. Bacio ga je i nije ga podigao. Nije ga oduvao, nije ga celivao, nije rekao: „Gospodi, pomiluj.” Ovaj čovek je teško zgrešio. Ispoljio je okorelost, glupost, nezahvalnost svoje duše, svoje neučestvovanje u svakodnevnom trudu na najveći mogući način. Može li se ovde govoriti o veličini parčeta hleba? Da li postoji razlika u tome da li je ovo parče veliko ili je samo korica? Naravno da ne. Greh je učinjen u principu i nije važno koliko grama ima hleb koji je čovek prezreo.

Grami mogu postati faktor morala u drugim uslovima. U Lenjingradu za vreme blokade je čovek koji je sekao končićem ništavni komadić svoje porcije i davao ga bližnjem dostojan da se nazove imenom sveca. Evo, tu grami ulaze u oblast morala i računaju se. A u svakodnevnom životu nema razlike da li je u pitanju vekna ili korica. Nema razlike ni kad dete u prisustvu roditelja baca na zemlju đevrek koji nije pojelo do kraja, a odrasle baš briga za to. Da bi se greh nazvao grehom ovde ne treba računati grame.

Na televiziji je više puta prikazivano kako farmeri u različitim zemljama Zapada, koje su naljutile sopstvene vlade, organizuje demonstracije. Okupljaju se na gradskim trgovima na traktorima, zagrađuju magistrale mehanizacijom. Često demonstrativno prolivaju na asfalt na stotine buradi mleka kako bi pokazali da od proizvodnje nemaju koristi. Uvek me boli da gledam ovo bezumlje koje ima „ekonomsko opravdanje”. Svaki peti čovek na Zemlji gladuje u svako vreme i u svaki čas. A negde neko nalazi da mu je s tačke gledišta rentabilnosti isplativije da prospe u mora na stotine tona žitarica s neistovarenog šlepera. Profit je nečovečan kao Moloh. On ima svoju – idolopokloničku logiku. Zato razmišljam: da li se mnogo razlikuju čovek koji je bacio na zemlju parče sendviča i biznismen koji uništava tone namirnica zbog tržišne svrshishodnosti? Šleper sa žitaricama je u odnosu na koricu hleba kao slon i muva. Ali ljudi koji čine ove postupke mogu biti jednaki.

„Ukrao je dinar” i „ukrao je milion” jesu izrazi između kojih se može staviti znak jednakosti. Milion se razlikuje od rublje. Ali tamo piše i „ukrao je”. Zbog ove reči kao zbog množenja nulom nestaje razlika između veličina. Veličine postaju jednake.

Uzgred rečeno, kad smo već zašli u oblast matematike, ostanimo u njoj zbog još jednog primera.

Moral ima veze s Bogom i dotiče se večnosti. To je isto što i izaći u oblast beskonačnog koje ima potpuno drugačije matematičke zakone.

Uzmimo mnoštvo prirodnih brojeva od 1 do 100. Sad uzmimo mnoštvo prirodnih brojeva od 1 do 100 koji su deljivi sa 2. Koji od ovih skupova će biti veći? Prirodno – prvi. On je tačno dvaput veći.

Sad uzmimo beskonačno mnoštvo prirodnih brojeva s jedne strane i beskonačno mnoštvo prirodnih brojeva koji su deljivi sa dva s druge. Koji od ovih skupova će biti veći? Nijedan! Jednaki su! Beskonačnost je i tamo i ovamo. I to znači da je u beskonačnosti deo jednak celini. Obično računanje se završilo.

I kao što matematika govoreći o beskonačnosti dospeva u oblast drugih zakona, tako i čovek govoreći o moralu, o grehovima i vrlinama, dospeva u drugu oblast, tamo gde malo vredi isto koliko i veliko.

I sad možemo da se približimo shvatanju katastrofe koja se desila u raju – grehopadu.

Sa svetovne tačke gledišta, šta su strašno učinili ovi prvi ljudi? Takav ništavan greh i tako stroga kazna! Gde je ta ljubav o kojoj se svuda govori ako je Bog tako strog? Ali stvar je upravo u tome što je malo jednako velikom tamo gde je reč o grehovima. U grehu praroditelja kao hrast u žiru, već su bili skriveni svi grehovi potonjeg čovečanstva.

Jasan je i jevanđeljski maksimalizam koji preljubnikom naziva već onoga ko gleda ženu sa željom. Greh koji se nevidljivo čini u duhu jednak je grehu koji je isplivao na površinu i postao vidljiv. Zato nam se neće suditi po delima, već po tajni srca. Na dan kada Bog uzasudi tajne ljudske po jevanđelju mojemu kroz Isusa Hrista (Rim. 2, 16) – tako o tome govori apostol Pavle.

Jasno je zašto su zbog sebe kao zbog poslednjih grešnika plakali podvižnici koji su otišli daleko od svetskih staništa. Videći u sebi semena greha u istim ovim semenima su videli strašne plodove koji su se otimali da izađu napolje i ovaj prizor je rađao beskonačne suze.

Dakle, malo je jednako velikom, i to nas smirava kad razgovaramo o gresima.

Ali nas iste misli teše i prilikom razgovora o vrlinama. Teše nas, zato što nam postaju jasne reči Gospoda o čaši vode koju ako čovek da neće izgubiti svoju nagradu. Postaje jasna pohvala siromašne udovice koja je u crkvenu riznicu stavila dva sitna novčića. Kad je u pitanju vrlina zakon jednakosti između malog i velikog funkcioniše podjednako besprekorno.

Svaki čovek može da donese zaključke na osnovu rečenog.

To može biti odluka da se ne prihvata velikih dela, ali da s velikom ljubavlju čini mala.

To može biti ponovno razmatranje svog života u smislu pronalaženja običnih grehovnih „sitnica” i pokušaj da se rastane od njih. U svakom slučaju, to treba da bude pojačana ozbiljnost prema životu i pažnje prema svojim postupcima.

Čovek ne mora da čini ništa veliko da bi se spasio. Ne treba da čini ništa kiklopski strašno da bi otpao od Boga. I za jedno i za drugo su dovoljna svakodnevna, neprimetna, mala dela. Mala za naš svakodnevni pokvareni vid, ali koja poprimaju istinske razmere kad se vid poboljša pod uticajem blagodati.

Izvor: Oslobođenje, Pravoslavie ru

O nama cura

Vidi još

DANAS SLAVIMO JEDAN OD NAJTUŽNIJIH PRAZNIKA: Vernici ako ste u nevolji uradite samo ovu jednu stvar

Jedini uslov je da se iskreno pomolite Za Srpsku pravoslavnu crkvu i vernike danas je …

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *