Home / Pravoslavlje / ČINI OVO I NA PRAVOM SI PUTU: Suština sreće i života u nekoliko rečenica (VIDEO)

ČINI OVO I NA PRAVOM SI PUTU: Suština sreće i života u nekoliko rečenica (VIDEO)

Onaj koji poseduje smirenje, podražava Samom Hristu.Takav čovek nikada ne gubi strpljenje, nikoga ne osuđuje, niti se preuznosi. Nikada ne želi vlast, izbegava ljudsku slavu. Bez obzira na okolnosti, nikada se ne svađa.

Nije drzak dok razgovara i uvek sasluša tuđe savete. Izbegava lepu odeću. Njegov spoljašnji izgled je jednostavan i skroman.

Čovek koji bez roptanja trpi sva poniženja i omalovažavanja dobija veliku korist od toga. Zato nemoj tugovati. Naprotiv, raduj se zbog toga što stradaš. Upravo time zadobijaš dragoceno smirenje koje će te spasiti.

„Čuva proste Gospod; bejah u nevolji i pomože mi” (Ps. 116:6). Trebalo bi uvek imati na umu reči iz psalama. Nije dobro da se žalostiš kada te osuđuju. Tuga, u tom slučaju, označava da si sujetan. Koji želi da se spasi, mora zavoleti ljudski prezir, jer preziranje donosi smirenje. A smirenje oslobađa čoveka od mnogih iskušenja.

Nikada nemoj buti ljubomoran, ne zavidi, nemoj juriti slavu, ne traži visoke dužnosti. Uvek se trudi da živiš neprimetno. Bolje da svet ne zna za tebe, jer svet vodi u sablazan. Vara nas svojim sujetnim rečima i praznim podbadanjem, i nanosi nam duhovnu štetu.

Tvoj cilj mora biti zadobijanje smirenja. Smatraj sebe nižim od svih. Da ne doprinosiš nikakvim radom dostojnim smirenja. Treba se moliš Bogu da te spasi po svom milosrđu.

Smirenje, poslušanje i post rađaju strah Božiji, a strah Božiji predstavlja početak istinske mudrosti.

Sve što radiš, radi sa smirenjem kako ne bi postradao od svojih dobrih dela. Ne misli da veću nagradu dobija onaj ko se više trudi. Onaj ko poseduje dobru volju, a uz to i smirenje, čak onda kada nema mogućnosti da se mnogo trudi i kada nije iskusan u nečemu, spasiće se.

Smirenje se stiče samodricanjem, to jest ubeđenošću u to da u suštini nisi ništa dobro učinio. Teško onome ko smatra beznačajnim svoja sagrešenja. On će sigurno pasti u još teži greh.

Čovek koji sa smirenjem podnosi sve ono za šta ga osuđuju, približava se savršenstvu. Njemu se dive čak i Anđeli jer je vrlina smirenja najveća i najteže se dostiže.

Siromaštvo, tuga i prezir su venci za monaha. Kada monah bez roptanja trpi grubosti, klevetu i prezir, on se sa lakoćom oslobađa rđavih pomisli.

Dostojna je pohvale spoznaja svoje nemoći pred Bogom. To je svest o samom sebi. „Plačem i skrušavam se“ –kaže sveti Simeon Novi Bogoslov, – „kada me obasja svetlost, ja vidim svoje siromaštvo i poznajem gde se nalazim.“ Kada čovek poznaje svoju duhovnu bedu siromaštvo i kad spozna na kom se zaista stepenu nalazi, u njegovoj duši zasija svetlost Hristova, i on počinje da plače (dok ovo priča, dirnut, starac se zaplakao).

Ako te drugi čovek nazove egoistom neka te to ne žalosti i neka te to ne ljuti. Pomisli u sebi: „Možda sam takav, a da to ne primećujem.“ U svakom slučaju, nije dobro zavisiti od tuđeg mišljenja. Neka svako vodi računa o svojoj savesti i neka se rukovodi rečima iskusnih prijatelja, a pre svega poukama svog duhovnika. I na osnovu toga neka gradi svoj duhovni put.

Ti pišeš kako nemaš snage da se boriš. Znaš li zašto se to događa? Zato što ne poseduješ dovoljno smirenja. Smatraš da smirenje možeš dostići samo svojim snagama. Ali kada se smiriš i kažeš: „Silom Hrista, uz pomoć Bogorodice i molitvama starca doći ću do željenog cilja“, budi siguran da ćeš sve uspeti.

Naravno, ja ne posedujem toliku molitvenu snagu, ali kada, smirivši se, kažeš: „Molitvama starca sve mogu“, onda po svom smirenju, počećeš da osećaš delovanje blagodati Božije i u svemu ćeš biti uspešan.

Bog gleda na „smirene i skrušene“ (Is. 66:2). Međutim, kako bi nastupili krotost, spokoj i smirenje, neophodan je trud. Taj se trud nagrađuje. Za zadobijanje smirenja, mislim da nisu neophodne mnogobrojne metanije i poslušanja, već se pre svega, tvoje misli moraju spustiti dole, do zemlje. Tada neće postojati bojazan da padneš jer si dole. Ako i padneš, pošto si dole, nećeš postradati.

Po mom mišljenju, mada malo čitam i ne radim ništa značajno, smirenje je najkraći put ka spasenju. Ava Isaija govori: „Nauči svoj jezik da moli za oproštaj i doći će ti smirenje“. Nauči sebe da izgovaraš „Oprosti mi“, iako isprva to nije ne bude svesno, i postepeno ćeš se navići ne samo da izgovaraš te reči, već i da to osećaš u svome srcu.

Sveti nas uče da u onoj meri u kojoj budeš imao naklonost kad moliš za smirenje – drugim rečima, smirenje, – u toj meri će Bog i onog drugog prosvetiti kako bi se dostiglo željeno primirje među vama. Kada se skrušavaš i govoriš: „Kriv sam, ali nisam toga svestan“, uskoro ćeš moći da kažeš: „Da, zaista sam kriv“. Kada se uveriš da si zaista kriv, i drugi čovek promeniti svoj odnos prema tebi.

Uporno se moli Bogu da te obdari darom samoprekorevanja i smirenja.

U molitvi, prosi od Boga da stekneš umeće da vidiš samo svoja sagrešenja i da ne primećuješ grehove drugih. „Daruj mi da vidim moja sagrešenja i da ne osuđujem brata svoga“- kaže sveti Jefrem Sirin.

Smireni čovek smatra sebe najmanjim od svih. I zato sve voli i svima oprašta, i najvažnije, nikada ne osuđuje.

Izvor: Pravoslavie ru

O nama cura

Vidi još

DANAS SLAVIMO JEDAN OD NAJTUŽNIJIH PRAZNIKA: Vernici ako ste u nevolji uradite samo ovu jednu stvar

Jedini uslov je da se iskreno pomolite Za Srpsku pravoslavnu crkvu i vernike danas je …

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *